Иако је архивска грађа изузетно шкрта, када је реч о развоју музичке културе у Новом Саду, стихови из старих песмарица, као и мноштво народних песама, сведоче да је уживања у музици било више него што се о томе писало. Улога гуслара у стварању и очувању народне поезије, као веома значајног културног блага, управо је немерљива и они су, инспирисани бројним историјским драмама, опевали праве трагедије или романсе. Народ је са побожном пажњом, слушао о храбрим делима јунака из прошлости, који су били неустрашиви у ратничким, као и у љубавним подвизима. Касније су путујућа позоришта задовољавала потребу Новосађана за уживањем у драми, а народне песме су потиснуте у руралне крајеве. 

У граду је народна поезија нарочито долазила до изражаја за време свадбених свечаности и великих црквених празника, који су одувек представљали прилику да се ужива у традиционалним песмама. Када се прослављао Ивањдан, празник толико значајан да је, по народном веровању, тога дана и Сунце из поштовања три пута застајало на хоризонту, девојке су плетући венце, певале песме у којима су себи прорицале будућу срећу:

„Ивањско цвеће, петровско,

Иван га бере те бере,

Мајци га баца у крило,

А мајка с крила на земљу.“

У том смислу занимљиве су и такозване духовске песме, које су, идући од куће до куће, по читавој вароши, изводиле девојке у народним ношњама, искићене цвећем. Једна од ових девојака, овом приликом, играла је улогу краља, друга краљице, трећа барјактара, а четврта дворкиње, док су остале представљале свиту. Када би ушле у двориште, у коме су изводиле своју представу, стале би у полукруг, тако да у средини остане она са улогом краљице, а потом би запевале:

„Краљу светли краљу!

Краљице, банице!

Устај те прошетај 

Од двора до двора

До царева стола, 

Где цар вино пије

Царица му служи

Из златна кондира!“

Поред тога, стихови из грађанских песмарица, писаних у 18. веку, сведоче о богатству музичке културе у Новом Саду. Уз љубавну и родољубиву поезије, пишу се и ироничне песме које морализаторски критикују градски живот. Песмарица Аврама Милетића, писана од 1778. до 1781. године, изражава горку и беспоштедну критику Новосађанки, које је песник оптужио да испразно проводе време певајући уз харфу и играјући менуете, док се нимало не интересују за много корисније, трговачке и занатске послове. Песмарица их осуђује и због њиховог сувише слободног, готово раскалашног живота и аутор резигнирано констатује да „господарске кћере на пенчере седе, а за сваким оне по сокаци гледе“. 

Развој инструманталне музике у Новом Саду, везан је за католичку цркву због саме природе њеног богослужења. Сакрална музика је уживала својеврстан монопол на дувачке инструменте и тако је забележено да су се црквени музиканти, 1777. године, жалили градском магистрату на извесне Стефана и Михајла, који су са ромским оркестрима свирали на игранкама. Позивајући се на привилегију, по којој је искључиво црквеним музикантима дозвољено свирање дувачких инструмената, од градских власти је захтевано да забране циганским оркестрима да свирају трубе. Поред ових ограничења, градским музичарима су наступи забрањени за време поста. Магистрат је на молбу музичара Јохана Георга Бехндла, 1788. године, дозволио музику у мрсним данима, три пута недељно, до поноћи. Ипак, Хабзбуршка монархија је била неповерљива према музици забавног карактера и тако је комисија Тамишког округа пооштрила ове ионако строге прописе. Комисија је радним данима сасвим забранила свирање у јавним локалима, а Новосађанима је дозвољено да у музици уживају само недељом и празником, али и тада само до десет сати. 

Афинитет грађана према кафанама порушио је ова ограничења. У Новом Саду су ницале гостионице „првог реда“, са дворанама за јавне игранке, од којих су најпопуларније биле: „Зелена патка“, „Енглески краљ“, „Зелени венац“, Грајнерова, Лерхова и Рацковићева гостионица. Када је Михаел Лерх купио зграду старе градске куће и у њој отворио модерну гостионицу, због забране нигде није могао да унајми дувачки оркестар, који би свирао на игранкама. Предузимљиви гостионичар се 1794. године, жалио градским властима на ове непримерене и непопуларне прописе. Након што је сенатор Валтер проучио овај проблем, магистрат је схватио да је забрана неодржива и позивајући се на речи просвећеног цара Јосифа ИИ, да музика није најважнији елемент црквеног богослужења, укинута је привилегија, а разочарани црквени музичари су утешени стимулацијом од 30 форинти годишње.

Од тада музичка култура у Новом Саду необуздано буја. Помодарство у грађанске домове доводи учитеље музике и играња. Овладавање „племенитом вештином менуета“ постаје незаобилазан услов за улазак у свако боље друштво, а клавир постаје неизбежан реквизит сваког дома који претендује да буде „господски“. Професор музике Јулиус Киблер је 1857. године, отворио прву школу за виолину, гитару и певање, уз обавезу да ће бесплатно школовати два сиромашна, а талентована младића. Кафанска музика сада представља посебно шармантну карактеристику нашег града. Прослављени легендарним музичарима какви су били Јаника Балаш или Лепи Јовица, тамбурашки оркестри и данас настављају вишевековну традицију стварања сетних или разузданих мелодија, које испуњавају задимљене просторије новосадских гостионица.