Грађани Новог Сада

     Нови Сад је, као и остале слободне краљевске вароши тог времена, уживао потпуну самоуправу, у коју се нису мешале чак ни највише државне власти. Градска управа, чиновници и комунитетлије, бирани су по етничком принципу, тако да је у нашем граду владао таковани паритет између православаца и католика. Уколико би изабрани градоначелник припадао православној вери, градски биров је био католик, док би следеће године ситуација била обрнута. На њихов избор нису утицали ни Намесничко веће у Будиму, ни Мађарска дворска канцеларија у Бечу,већ су их само потврђивали.

     Званични језик новосадског Магистрата био је латински, све док сабор у Пожуну није донео закон по коме се у угарским градовима и мађарски језик може сматрати за службени. Чиновници и комунитетлије у нашем граду, од давнина су уживали велики углед међу овдашњим становништвом. На пример, градски добошари док су добовали наређења или службена обавештења, која су почињала речима: «Даје се на знање од племенитог Магистрата...», кад год би поменули реч «Магистрат», неизоставно би скидали капе са својих глава. Сенарори су сматрани за «високу господу», а «комунитетлије за патриције», тако да су «пандури», скидали капе чак и кад би издалека опазили варошког званичника, док су стражари пред градском кућо редовно ударали о пушку, кад год би неко од ових угледника прошао поред њих. 

     Ипак, носиоци ове власи, као и читавог економског и културног живота у нашем граду, били су грађани. То су били они становници Новог Сада, који су од Магистрата добили грађанско право. Да би неко уживао ова права, морао је уживати добар глас као честит и непорочан човек, који поседује кућу и бави се неким корисним послом, на пример трговином или занатом. Значи, грађанин се није постајало рођењем, већ одлуком градски власти, које су угледним становницима ондашњих вароши додељивале неку врсту дипломе.

     Грађанска права су најпре уживали трговци и занатлије, а осим њих чиновници у државној и варошкој служби, затим људи са вишим квалификацијама, као што су лекари, професори и адвокати или виши властелински чиновници, регенти, директори, префекти, фискали и провизори. Људи који су припадали наведеним категоријама морали су молити да им се призна грађанско право, али нису плаћали таксе, које су биле незаобилазне за друге примаоце жељеног статуса. С обзиром на низ привилегија које су грађани уживали, разумљиво је зашто је овај статус био толико пожељан. Грађани су имали активно и пасивно бирачко право, а када би због неке кривице допали затвора, били су притварани у лепше просторије. У свечаним приликама, имали су право да носе сабљу, а можда највећа и најпримамљивија привилегија ових срећника била је да, за разлику од осталих становника ове вароши, никада нису могли бити батинани или шибани корбачем.

    Део грађана живео је у слободним граничарским комунитетима. Они нису морали обављати војну службу, зато што су им општине остављале могућност да се уговореном свотом ослободе од ових непријатних дужности. Становници који су препоручени у комунитетима да добију грађанско право, морали су набавити потврду од војних власти, које су и постављале градоначелника, синдика и писара у овим општинама, док су грађани уживали ограничено право да изаберу два сенатора. Синдик је водио судске послове и рачуне сирочадске благајне, док је бележник служио као референт у политичко-економским пословима. 

        Како су ова права била веома ограничена, број грађана крајем 18. и почетком 19. века није био велик. Васа Стајић је забележио како је у том периоду, у Војводини живело око 4.000 грађанских породица. Поред њих, у варошима, какав је био и Нови Сад, живео је знатан број људи који нису уживали наведена права. То су првенствено били ратари, баштовани, послуга у племићким или богаташким домовима и други. У два највећа војвођанска града, Сомбору и Суботици, ратари су чинили убедљиву већину становништва. За најимућније међу њима, отварала се могућност стицања грађанског права захваљујући којем се избегавала мучна и понижавајућа казна батинања.

     У описаном времену, грађани у овдашњим варошима, међу којима су се нарочито истицали посрбљени Грци и Цинцари, представљали су елиту друштва. Грађански слој се временом у толикој мери обогатио, да је заузео веома висок друштвени положај, који је у многоме заслужан за економски, духовни и културни напредак ових крајева. Најимућнији међу грађанима куповали су спахилуке од декадентних и пропалих власника и тако су постајали племићи.